Са великим жаљењем примили смо вест да је наш истакнути члан проф. Рајко Максимовић преминуо у 90. години.

Родјен у Београду,  завршио је студије композиције у класи Предрага Милошевића на Музичкој академији у Београду 1961. године. Магистрирао је 1965. године. Једну школску годину (1965/66), као Фулбрајтов стипендиста (прве генерације), провео је на Универзиту у Принстону, где се претежно бавио електронском музиком. Био је професор композиције и оркестрације на Музичкој академији (ФМУ), до свога пензионисања (2001). Такође, био је и гостујући професор на Факултету драмских уметности, при Катедри за дизајн звука (1995–2000), а на Академији уметности у Новом Саду, за предмет композиција (2001–2004).

Дела Рајка Максимовића повезивала су речи, од монументалних хорских и вокално-инструменталних – међу којима су Буна против дахија, Кад су живи завидели мртвима, Тестамент владике црногорског Петра Петровића Његоша и Пасија Светога кнеза Лазара до лирских и префињених Можда спава или Три хаику.

За своја дела добио је бројне награде, укључујући Христићеву награду 1961. за Клавирски концерт, Мокрањчеву награду 1984. за Тестаменат владике црногорског Петра Петровића Његоша и Октобарску награду 1989. за Пасију Светога кнеза Лазара. Такође, добио је и Вукову награду (2007) за животно дело. Написао је и објавио мемоарско-ауотобиографску трилогију Тако је то било (1998–2002, друго издање 2018), а 2008. у сарадњи са Милошем Јевтићем Говор музике.

Датум сахране ће бити накнадно објављен.

У име свих чланова Сокоја, породици, пријатељима и сарадницима изражавамо најдубље саучешће.