У петак, 11. фебруара обележен је Дан Сокоја. На свечаности којом је обележено 72 године рада Организације музичких аутора Србије, присуствовали су чланови управљачких органа као и бројни гости и партнери.

„Једни без других нисмо ништа, а једни с другима можемо много”, изговорено је крајем осамдесетих година на састанку Међународног савета музичких аутора (CISAC), али би се ове речи могле узети и као мото око којег су почели да се окупљају композитори послератне Југославије.

Одмах после Другог светског рата, 1945. године , конституисана су три удружења композитора – Србије, Хрватске и Словеније а нешто касније и Македоније. Већ 1946. године је одржана конференција на којој је постигнут споразум о изгледу будућег савеза, који би тежио развијању југословенске музике у земљи и њеној промоцији у иностранству, као и регулисању ауторског права.

Тако је Први конгрес композитора и музичких писаца Југославије  одржан 12. и 13. фебруара 1950. у Београду у свечаној сали Музичке школе „Станковић”, постао оснивачки конгрес САКОЈ-а. Забележено је да је Конгресу присуствовало 120 делегата композитора из свих републичких удружења, као и гости и заинтересовани посматрачи из културних, научних и просветних власти.

Ова организација је током протеклих 7 деценија претрпела многобројне трансформације које су везане за метаморфозу друштвеног и државног уређења земље у којој је ова институција функционисала – Југославије, а потом Србије.

Данас је заштита ауторских права доминантан аспект у раду Сокоја. Али, различите активности  и манифестације које је Сокој иницирао, подржавао или у њима учествовао, осликавају  стратегију његовог деловања на пољу културне политике и његов значај у стварању повољног окружења за музичко стваралаштво у различитим жанровским сферама.

Присутнима су се обратили директор Сокоја, Дејан Манојловић као и председник Управног одбора, Никола Чутурило, осврнувши се на протекле две године које су свима пореметиле планове и омеле у остваривању задатих циљева. У ходу су мењани приоритети које су наметале дате околности. Највећи губитак који је Сокој претрпео је одлазак чланова чији ће музички рукописи тек недостајати. Музика, као грана уметности која своју највећу вредност има у живој комуникацији, у том облику је заћутала и прешла у виртуелну реалност. У нади  да је тај лош период иза свих нас и да ћемо се ускоро сви вратити у нормалне радне и креативне токове, емитован је видео филм као In memoriam свим члановима и истакнутим музичарима који нису више са нама.